Pi­še: Lu­ka Ma­rić


Ho­mo po­li­ti­cus ni­je mno­go evo­lu­i­rao (na­ža­lost) od na­stan­ka pr­vih ci­vi­li­za­ci­ja. Isto­ri­ja nas uči da se po­li­tič­ko dje­lo­va­nje sa­sto­ji iz raz­o­ča­ra­va­ju­će ma­log bro­ja obra­za­ca po­na­ša­nja. Uop­šte­no go­vo­re­ći, že­lja za vla­šću i mo­ći je pri­mar­ni na­gon kod po­li­ti­ča­ra. Taj na­gon se is­po­lja­va unu­tar dr­ža­ve i u me­đudr­žav­nim od­no­si­ma. Rim­ske voj­sko­vo­đe su ra­to­va­le iz­me­đu se­be kao i pro­tiv ra­zno­ra­znih po­gra­nič­nih ple­me­na i kra­ljev­stva, ka­sti­ljan­ski kra­lje­vi su se bo­ri­li sa do­ma­ćom ari­sto­kra­ti­jom i sa su­sjed­nim a i uda­lje­nim kra­ljev­stvi­ma, Sta­ljin je u gu­la­ge slao ra­zno­ra­zne „ne­pri­ja­te­lje dr­ža­ve„, a u isto vri­je­me vo­dio ra­to­ve sa stra­nim si­la­ma.
Jed­na od ka­rak­te­ri­stič­nih obi­ljež­ja svih „vo­đa„ je po­tre­ba za oprav­da­njem svo­jih po­stu­pa­ka. Po­li­ti­ča­ri pro­pa­gi­ra­ju ide­je, a ide­je po­slje­dič­no zah­ti­je­va­ju ak­ci­je. Špan­ski kra­lje­vi ni­su osva­ja­li ra­di osva­ja­nja, već da bi spa­si­li du­še ne­vjer­ni­ka i spro­ve­li ih na pra­vi put, kroz uvo­đe­nje hri­šćan­stva i špan­skog za­ko­na. Bri­tan­ci ni­su oku­pi­ra­li ze­mlje sa svih stra­na svi­je­ta sa­mo da bi ima­li što vi­še ko­lo­ni­ja, već su pre­u­ze­li na se­be „ bre­me bi­je­log čo­vje­ka„, u na­mje­ri da ci­vi­li­zu­ju neci­vi­li­zo­va­ne. Da­nas na­rav­no zna­mo da su to sve pri­če za ma­lu dje­cu, ali naža­lost i da­lje pa­da­mo na slič­ne flo­sku­le. Mo­ra se pri­zna­ti da je bi­lo i onih ko­ji su stvar­no vje­ro­va­li u ono što go­vo­re i ono što ra­de, a da iza sve­ga to­ga ni­su bi­li lič­ni ci­lje­vi i fik­sa­ci­je. Nel­son Man­de­la, Ma­hat­ma Gan­di, Kla­ra Čet­kin i dru­gi, ži­vje­li su či­tav svoj ži­vot vje­ru­ju­ći u svo­ja ub­je­đe­nja i spro­vo­de­ći ih u dje­lo, pa i po ci­je­nu ži­vo­ta. No, ta­kve oso­be su vi­še iz­u­ze­ci ne­go pra­vi­lo, pa mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da je ta­ko i u Cr­noj Go­ri.
DPS, kao vla­da­ju­će ti­je­lo u Cr­noj Go­ri, oprav­da­va svo­ju vlast spa­sa­va­njem dr­ža­ve, oču­va­njem ne­za­vi­sno­sti i bor­bom pro­tiv unu­tra­šnjeg i spo­lja­šnjeg ne­pri­ja­te­lja (srp­skog na­ci­o­na­li­zma), iz­me­đu osta­log. Ko­li­ko oni sa­mi u to vje­ru­ju veoma je di­sku­ta­bil­no, a ko­li­ko je ta re­to­ri­ka re­al­na i vi­še je ne­go di­sku­ta­bil­no. Ka­ko ni DPS a ni dr­žav­ni or­ga­ni ni­su sa­či­nje­ni od klo­no­va, vr­lo je vje­ro­vat­no da po­sto­je je­din­ke ko­je čvr­sto vje­ru­ju u tu ide­o­lo­gi­ju, ali ta­ko­đe i da po­sto­ji do­bar dio onih ko­ji tu ide­o­lo­gi­ju ko­ri­ste za ostva­ri­va­nje svo­jih lič­nih ci­lje­va. Jed­no je si­gur­no, DPS ide­o­lo­gi­ja se do­bro pro­da­je. I ja se, kao Cr­no­go­rac, po­ne­kad za­pi­tam da li to Sr­bi stvar­no ho­će da nas vra­te u sred­nji vi­jek, ili de­ve­de­se­te, što je ma­nje vi­še ista stvar. Ali on­da uklju­čim ra­zum.
Po­sljed­nji u ni­zu ku­pa­ca su čla­no­vi Po­zi­tiv­ne Cr­ne Go­re. Par­ti­ja ko­ja nam se 2012 pred­sta­vi­la kao svje­ža opo­zi­ci­o­na stru­ja da­nas go­vo­ri istim je­zi­kom kao i naj­ja­ča stran­ka u Cr­noj Go­ri. Či­nje­ni­ca je da je ta par­ti­ja u po­sljed­nje če­ti­ri go­di­ne po­la­ko ali si­gu­r­no u pot­pu­no­sti pri­hva­ti­la ide­o­lo­gi­ju i re­to­ri­ku DPS-a. Osta­je pi­ta­nje: da li vi­so­ki funk­ci­o­ne­ri Po­zi­tiv­ne za­i­sta vje­ru­ju i ži­ve ono što pro­pa­gi­ra­ju ili je ta pri­ča iz­go­vor ko­ji oprav­da­va nji­ho­ve ak­ci­je? Za gla­sa­če i gra­đa­ne, ob­je va­ri­jan­te su pod­jed­na­ko ne­ga­tiv­ne. Ako pret­po­sta­vi­mo da li­de­ri Po­zi­tiv­ne za­i­sta vje­ru­ju da je cr­no­gor­ska dr­žav­nost u opa­sno­sti, to po­vla­či sa so­bom slje­de­ći za­klju­čak: ne­ko­li­ci­na vo­de­ćih funk­ci­o­ne­ra Po­zi­tiv­ne sma­tra da su baš oni za­du­že­ni i spo­sob­ni da spa­sa­va­ju Cr­nu Go­ru od unu­ta­šnjih i spo­ljnih ne­pri­ja­te­lja. To da­lje zna­či da oni vi­de se­be kao je­di­no što sto­ji iz­me­đu Cr­ne Go­re i nje­nog ne­stan­ka. Dr­ža­va, to sam ja, re­kao je Luj XIV. Da li na­ši po­li­ti­ča­ri i dan-da­nas ima­ju ta­kvu pred­sta­vu o se­bi? Ne mo­gu da za­mi­slim ego ko­ji je po­tre­ban za ta­ko ne­što. A ka­da ego na­ra­ste do tih gra­ni­ca, on­da po­sta­je i agre­si­van. On­da sa­mo vi pred­sta­vlja­te ra­zum, on­da ste sa­mo vi u pra­vu, on­da sa­mo vi zna­te šta je naj­bo­lje. I ho­pa, dik­ta­tu­ra.
I to je pro­blem Cr­ne Go­re. Mi se ve­zu­je­mo za spa­si­te­lje, za vo­đe, za lič­no­sti. Cr­na Go­ra po­sto­ji du­že od svih nas, i po­sto­ja­će i na­kon DPS-a i na­kon Po­zi­tiv­ne. Zar je ne­za­vi­snost jed­ne dr­ža­ve ko­ja se od­bra­ni­la od Oto­mankog car­stva sa­da u ru­ka­ma ne­ko­li­ci­ne funk­ci­o­ne­ra Po­zi­tiv­ne, ili DPS-a?
Sa dru­ge stra­ne, zar ni­je in­te­re­sant­no ka­ko uvi­jek baš ti spa­si­o­ci i ču­va­ri dr­žav­no­sti ži­ve mno­go bo­lje ne­go spa­se­ni? Zar ni­je čud­no ka­ko, da bi spa­si­li dr­ža­vu i sa­ču­va­li po­pu­lus od ne­ma­ni i ažda­ja, oni baš mo­ra­ju da po­sta­nu pred­sjed­ni­ci, mi­ni­stri, kra­lje­vi, fi­re­ri ili slič­no i da ima­ju pred­sjed­nič­ke pla­te, pred­sjed­nič­ke sta­no­ve i pred­sjed­nič­ke ži­vo­te? Ili je sve ono od pri­je pra­zna pri­ča, pri­ča za dje­cu? A mo­žda se lju­di u stva­ri vo­de uskim lič­nim in­te­re­si­ma, gra­de svo­je ka­ri­je­re i sti­ču bo­gat­stva, mo­žda je cilj do­ko­pa­ti se vla­sti, ste­ći što vi­še mo­ći, pa sa­ču­va­ti tu vlast i moć i uži­va­ti u be­ne­fi­ti­ma.
A mo­žda je isti­na ne­gdje iz­me­đu. Obič­no je­ste. Ja sa­mo znam da Cr­noj Go­ri ne tre­ba spa­sa­va­nje, već oslo­ba­đa­nje...